Musala

                                   Pk Vukan…prvi put na zimskom usponu jan 2014, na vrhu Balkana,Musala 2925m

Zašto tek sada?
Okosnicu društva su činili planinari poznih godina.Oni koji su završili neke glavne životne poslove,skućili se,odškolovali decu, dobili od bračnih partnera dozvolu da skitaju planinama jer za nešto ‚‚drugo‚‚ nisu. Takvom društvu nije odgovarao već ustaljeni beogradski sistem ‚‚petak noć polazak,subota istrčiš,nedelja se vratiš,u ponedeljak na posao‚‚.Uglavnom smo pravili akcije za dalje destinacije na 5 i više dana.Po sistemu ‚‚odeš ispešačiš sve,i nema drugi put‚‚.

Kako se promenilo?
Nekako se promenio sastav?! Sreća nas starijih,malo učmalih sa idejama ali željnih avantura.Dođoše mlađi planinari,drugih pogleda,jačeg adrenalina,školovani vodiči,brzo savladali karte,GPS navigaciju,savladali zimske i letnje kurseve,vezuju neke čvorove,pominju karabinjere,naveze…govore strane jezike.Šetati livade i brdašca ili im se pridružiti? Ja se nisam dvoumio,izabrao sam pridružiti se.

Rila i PK Vukan,na BG način?!
Odmah sam pristao.Božićni uspon na Rtanj ko u maju,snega ni u tragovima,ako ne padne u februaru necu ni na Trem.Na obe planine mi uspon vec dosadan i više od 15 puta.Rila u zimskim uslovima?!Zašto da ne?!Prilika da se probaju fizički i mentalni sklop a i oprema.Sneg pada na Rili,pašće i u petak i u subotu,nedelja nas ne interesuje,skotrljaćemo se… silazak i kuci.

Vodič Zoran Pavlović:
Mlađi član društva,za kratko vreme sve savladao što bi trebao jedan vodič,najbolji sa svih kurseva saveza.Ambiciozan i ozbiljan.Na njegovim akcijma su redovni gosti i planinari iz ostalih društava.Već se dokazao kao organizator za Bugarske planine.Na “Musalu zimi” organizovao savršeno.

 Putovanje:
Petak,uvlačimo se u mercedesov kombi,motor se ne čuje,tiha muzika,Neša za volanom.Kiša,kad nema snega,ako mislite na neku sitnu jesenju fajtajuću,neee…bila je to provala oblaka.Šoferšajbna i Neša mole za većom brzinom „tikataka“ brisača,ali Dajmler-Benc nije predvideo veću brzinu da ne bi ostali bez metlica.Probali smo da pobegnemo kiši ali nismo. Oblaci su se urotili protiv nas i pratice nas do Boroveca.Usput je Batočina i Katarina.Svi se obradujemo.Najlepša i najzgodnija ženska u kombiju.I jedina,upade nam ko dama tref na keca,anjc,dobitna kombinacija.Priznaće te da je monotono kad nema ženskog glasa,makar da priča ako se ne smeje.A Kata se i smejala.Baš jedan pozitivan lik,i planinarka koja nije imala ni jednu zamerku što je za žene baš retkost.Noć,kiša,“tikataka“ brisači i vertikalna sedišta?! Toliko vertikalna da niko ne spava,ako zaspis moze ti se desiti da nosom poljubiš sedište ispred.Misleći na nos u poslednjem trenu pred granicu uočismo,između „tikataka“ brisača,restoran…sa desne strane puta.Radi nonstop.Mali predah za sve,naročito za vozača. „Tikataka“ brisači i kiša baš smaraju.Posle kafe, granica. Krenuli još u 20h,predvideli duže zadržavanje i omanuli.Dve granice 10min?!Malo duže na Bugarskoj jer smo morali da izvirujemo graničaru,jednoj plavuši,kroz otvorena vrata.Za nas je bila lepa vežba,digni se spusti,a ona je pomerala dva plava oka iza modernog evropsko unijskog okvira dok nas je prozivala.Tečno je izgovarala naša imena i poželela nam je lepe dane na Rili.Iz tvojih usta u Božije uši,dodajemo…i budemo na kraju uslišeni. Srećnih li ženskih usana?!Hvala Stvoritelju!Da je veliki grad sa leve strane zaključujemo po osvetljenom nebu. Sofiju nekako obiđosmo.Vlažnu,mračnu i raskopanu.Provukosmo se nekako kroz šumu crveno belih upozorenja o radovima u Evropskoj Uniji. Jadni oni a jadna i Unija. Jadni i mi sutra u njoj. Malo sutra.

Borovec:
Ponoć je prošla četiri sata.Kiša se pretvorila u vlažan sneg.“Tikataka“ brisače konačno ne čujemo.Stali su jer smo stigli.Ne izlazimo dok vodič ne izvidi situaciju i ne klimne glavom da je sve uredu.Ulicama se izvlače neki tipovi,ženske u kratkim suknjicama u cipelama sa „tv-pink“ platformama.Vešte su,jer su stizale do automobila u celosti i bez posrtanja?! Poslovica „pijanog i Bog čuva“,funkcioniše u 4 sata na zaleđenom trotoaru.Provereno…Zoki nalazi kafić u koji se može ući.U ćošku desno „platforme“,većina gostiju jede neku kiselu čorbu,oseća se na kiselo i alkohol.Mi se zadovoljvamo gledanjem i kafom.Neki Škot izuva plitku patiku i kenja nešto na pijanom engleskom… kelneri ga nisu razumeli što je bilo dobro,meni se čini da je hteo da mu sipaju viski u patiku,jer su ženske iz okruženja vriskale.Znam običaj iz Srema kad dever posle kupovine mlade pije vino iz njene cipele.To nije bio slučaj sa Škotom,niti je dever a nije u Sremu. Kroz prozore pogledom iščekujemo planinare iz Beograda.Ni od korova ih.

Ranac na leđa i…
Pet sati posle ponoći.Ovde jutro još ne stiže.Rešimo da krenemo.Tovarimo rančeve na sebe.Nešto i ostavimo od plitke obuće.Čeone lampe osvetle na borovima markacije.Tragova u snegu nema.Beograđani nisu ispred.Što nije dobro. Sneg nekih desetak cm.Borova šuma svuda oko nas.Borovi do neba.Jutra nigde još.Sneg vlažan.Navlake na rančevima štite opremu.Svi ćutimo i u mislima prebiramo šta li nas sve iščekuje.Svima prvi put.Igra ili predigra, kakogod…trajaće jako dugo.Uvek je tako kad je prvi put,štagod pomislili…Posle dva-tri sata počinje da se nazire nebo a sa njim i jutro.Beograđana ni u glasovima.U četvrtom satu borovi se pretvaraju u boriće,a nase cipele upadaju sve vise?! Desetak cm će rasti i rasti kako se budemo penjali.Nešto iz rančeva smo i trošili a opet su bili sve teži i teži. Sve teže se krećemo,upadamo do pojasa,metar po metar,smenjujemo se u ovom surovom rudarenju. Sneg je pokrio kamene blokove,noga lako propadne,može se lako i polomiti,rančevi nas čine nestabilnim.Pravi ispit izdržljivosti,za mišiće i um.Jedno bez drugog ne ide.Maksimalno morate upotrebiti sve što imate u glavi I telu. Izlazimo na ravan gde je i dom.Čuju se glasovi.Stižu nas planinari iz Beograda.Voleli bih da su bili ispred.Njima je bilo drago što su iza.Trebali da krenu u 19 iz Beograda a krenuli u 22h.Da li slučajno…?! Isprćena staza ih je radovala. Bili su zahvalni za donji deo staze pa su nam preuzeli vodjstvo.Jedan deo, pa su nam opet prepustili. Moram priznati da je za mene ovo bilo previše napora. Nekoliko puta sam bio blizu povraćanja. Otkucaje srca nisam mogao spustiti ispod 160.Bar nekoliko puta sam se pitao što mi je ovo trebalo.Nekako smo se dovukli do doma.U domu je bilo nekoliko bugarskih planinara,beograđani,Katarina iz Čačaka, Dejan iz Mladenovca i nas 5 planinara iz Vukana.Malo se sušili,jeli…a ja zaspao za stolom.Nije mi se išlo u sledeći dom.Bio sam na izmaku svih snaga.Moji sklopovi nisu bili u funkciji.Osam sati uspona,pola kroz sneg do pojasa, su učinili svoje.Kod Zoke nema hoćeš-nećeš,rezervisano je prenoćište u gornjem domu.“Pokret za 10 min“ reče i diže ranac.Dovukosmo se nekako…Dom je prelep u kakvim sam sve bio.Imao je kalorifere za grejanje koji su radili celu noć.Uglavnom smo sve oznojeno osušili.Od pića u domu je bilo svega.Uglavnom sačinjenih od ekstrata.Što je i najlakše doneti.Dom je otvoren samo uz najavu. Spavamo ko gde stigne i sa kim stigne i bez noćnog buđenja.A i da ste se budili,ko da izađe na -15*C u WC kojeg nema,jedini dom u kojem sam bio a da nema nikakavu rupu za nuždu.Baš nikakvu.Zašto,pitao sam se svaki put kad sam bio ovde i nisam dobio odgovor.Zimi se može sve zatrpati snegom,ali leti..?! Reke ljudi ovde prolaze za vikend a gomilice na sve strane.Šteta što evropska unija nije stigla do ispod Rile.

Uspona na Musalu:
Nedelja je 8h,napili se čaja, pojeli šta je koponeo,navukli se,nabacujemo prvi put dereze, opasujemo pojas,kopaoničke naočari i rukavice iz 80-tih,nabacujemo karabinjere pa na stazu.Zakačim otkačim neke kopče,to isto rade i ostali,nije loše,mala pauza…stigneš na vrh i ne osetiš. Malo se slikamo,uživamo jer smo se popeli,i ne na bilo koga i na bilo šta,sve je ovde ženskog roda i Rila i Musala,na pravu lepoticu Balkana,i sva ona „predigra“ subotnja je samo pomogla do 2925m.I kad Vam je teško i kad biste da odustanete, pomislite na one koji nikad ne dožive sve ovo.Još po neki čaj na vrhu i nazad.Oprezno i korak po korak.Nesreće se uglavnom događaju na spustu.“Završen posao“ pomisle, pa juriš…U povratku se delimo,Zoka,Milan i Rajko, istom stazom nazad.Katarina,Deja,Jenča i ja stazom ka uspinjači i Jastrebarskom…Na stazi dva traga koje pratim.Domaćini iz dva doma,zaključali i požurili ispred.Ski staze prazne,nema ni tragova.Tanjiri,sidra i dvosedežnice počivaju u miru,žalosna slika.Da bi se staze pripremile treba 50-60cm snega?! A nema ga.Nema ga ni po Evropi.Po gradu skijaši šetaju i čekaju sneg. Imali smo još vremena za obilan ručak u Borovecu.Preporučujem restoran “Napoli” u pešačkoj zoni,paradaiz čorbu i roštilj na maču,nataknuto meso je od bifteka,točeno pivo se podrazumeva.Na kraju smo morali da se nerado vratimo.Carina 10min,put za vozača još gori,kišu je zamenio sneg…Dovukosmo se do ponoći. I nije loš ovaj BG sistem…kuća-kombi-vrh-kombi-kuća,za dva ipo dana.

Ovu veselu ekipu su cinili:iz PD Kablar-Katarina Radojevic,iz PK Greben-Dejan Jovanovic i iz PK Vukan-Rajko Jankovic,Simic Milan,Jencic srecko,Katic Dragan i nas vodic Pavlovic Zoran mb-391

Sastavio i bio na licu mesta Dragan Katić